Đavo
Sotona (heb. שָׂטָן, arap. שִׂטְנָא, lat. Sátanas, sa prvobitnim značenjem u hebrejskom jeziku „protivnik“, „tužitelj (pred sudom)“ (Ps 109;6; usp. Za 3.12;Jb 1.6; Za 3.12)) u religiji predstavlja personifikaciju zla, neprijatelja ljudima i Bogu, palog anđela, demona ili manje božanstvo.
Đavo u slovenskoj mitologiji [uredi]
Vrag ili đavo kakav se susreće i zatiče u srpskim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je nakon pokrštavanja Slovena, pod snažnim uticajem crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u staroj slovenskoj mnogobožačkoj veri. Na Đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za neke od slovenskih vrhovnih bogova, a isto se dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom.
Ličnost je jako složena. Nijedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikom nasledstvom iz stare vere. I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg slovenskog vrhovnog boga (V. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za đavola (ruski „čort“, češki „čert“, poljski „čart“, lužičko-srpski „cart“) prvobitno je bila epiklaza ne za Đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence). Đavo se ponekad može činiti i dobar demon, ili bar ne toliko crn kao što ljudi govore - on velikodušno leči bolesnu ženu, uči ljude lekarstvu, nagrađuje čoveka koji mu je spasao život, održava datu reč čak i kad ne mora itd.
Po ovim svojim najvažnijim oznakama, đavo je zamenik paganskog vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o nekoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na Đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica „Uždi svecu jednu svijeću, a đavolu dvije“. Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenešene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su „đavoli u noći jahali i zanosili putnike“, može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada Đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i „pravi komendiju“, to u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne Đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod Srba Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozije noge, jarčeva brada, uši „kao u vola“
Đavo u hrišćanstvu [uredi]
Đavo (Vrag, Sotona, Lucifer) je božije stvorenje, anđeo otpadnik, bogoodstupnik iz starog zaveta, uzročnik pada čovečanstva u greh. Hrišćanska dogmatika je nastavila jevrejsku proglasivši ga za protivnika Sina božijeg i neprijatelja ljudi, oca laži - personifikaciju greha i zla. Istu ideju koriste i neke druge monoteističke religije kao što je islam.
Po hrišćanskom ubeđenju njegove moći su najveće tamo gde su se ljudi najviše udaljili od Boga, te ih on može vezivati i koristiti za sebe i svoje poslove, bez njihove volje. Sa druge strane oni koji se nisu udaljili od Boga i podlegli đavoljem uticaju, usled jake volje ili ljubavi, imaju moć nad njim i njegovim sledbenicima. Čak se i Đavo pokazuje poslušnijim Bogu, na ukoravanje ljudi koji voljno ili nevoljno postaše neposlušni, te otpadnici i bogoodstupnici.
Đavo u filozofiji [uredi]
Holandski filozof Baruh Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine ili moralne kvalitete. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.[1] Nepostojanje đavola Spinoza ontološki dokazuje:
 |
Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprostavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bijedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi cjelokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji.[1] |
-Todor
ima full opremu za snimanje pornica.
Svaka koja udje odma puca joj klitja!
jer mi smo kumitji i jebemo kao dva detlitja.
muka mi pripala od prevelikog pitja,
jetra mi je brate ko mudo od kunitja.
Ispred kafitja ceka me moj fitja.
Teramo po gradu,pa na neku zurku,
posle fitjka palimo na gurku.
Kada stigne kutji ja plaknem se malo,
sednem u fotelju i zalim se bogu sto se notjas nista nije dalo.
onda legnem da spavam malo,
jaja me bole ko da mi na njih 300 zena palo.
Sanjam livade i planine,kako se sheta,
a Konor Sara mi usput brise sline.
Samo cekam uzbudjenje da me mine,
odmah ce kobas moj kao pushka da okine.
U snovima svojim jebe ja sve redom,
jebem cak i profesorku dok po tabli pishe kredom.
Snovi mi se svrshavaju sa dobrom atmosferom,
u pornicu zavrsavam cesto sa nekom baba serom.
Ostavim joj sitju i pobegnem iz sna.
Tada shvatim bato da budala sam ja!
CANNABIS
Narkomanija
kao oblik zavisnosti od hemijskih sredstava uključuje kompulzivnu
upotrebu sredstava koja izaziva i zavisnost od droge, a karakterišu je:
-
neodoljiva žudnja za nastavljanjem uzimanja droge - psihoaktivne
supstance (tj. supstance koje menjaju stanje svesti, raspoloženje i
ponašanje) prirodnog ili sintetičkog porekla;
-
dugim uzimanjem droge dolazi do porasta tolerancije, pa se količina
droge povećava radi postizanja odgovarajućeg farmako-dinamičkog
i psihološkog efekta;
-
psihička ili fizička zavisnost, ili i jedna i druga;
-
apstinencijalni sindrom, nakon prestanka uzimanja droge;
-
štetne posledice za pojedinca i društvo.
Znatiželja,
nezadovoljstvo i “mladalačka pobuna protiv sveta”, želja za
prihvatanjem u društvu koje im imponuje, nesigurnost i nedostatak
samopouzdanja – samo su neki od stotinu razloga zbog kojih mladi ljudi
počnu eksperimentisati s drogama.
Roditelji, u večnoj trci da porodici osiguraju “normalan” život,
mogu se naći u situaciji da ne reaguju na vreme. Ponekad se i
roditelji koji misle da rade “najbolje” nađu pred zidom i užasnom
spoznajom da se njihovo dete kocka sa budućnošću i životom.
Zato,
treba naći vremena i razgovarati, treba poznavati svoje dete. Baš
kao što dete učimo o rešavanju drugih životnih problema i
situacija, tako ne treba zatvarati oči ni pred drogama. Mladi
čovek mora naučiti kakva mu zaista opasnost preti. Porodična
sreća, pa i život mogu biti cena kojom se plaća zanemarivanje
i pomisao “Moje dete se ne drogira, to rade neka druga deca”.
Roditelji, po pravilu, kasno primete da im je dete zavisnik od droga. Deca koriste drogu i po nekoliko godina, a njihovi roditelji to saznaju, recimo, tek u poslednja dva meseca. Osim što su zauzeti i preokupirani borbom za osiguranje egzistencije, najčešće su roditelji "slepi za promene u ponašanju kod svoje dece". Štaviše, roditelji obično negiraju promene u detetovom ponašanju.
Vreme
počinjanja konzumiranja psihoaktivnih supstanci u proseku se
pomerilo na oko 15 godina. Čak se kod sve mlađih i mlađih
adolescenata, kod dece od 12, 13 ili 14 godina uspostavlja zavisnost ili
zloupotreba uzimanja droga. S obzirom da adolescenti još nemaju
sopstvenu organizovanu ličnost, oni žele da se identifikuju sa vršnjacima,
da postanu deo plemena u kome neće da štrče ni na koji način.
Ogromna
je želja za dokazivanjem, ogromna je radoznalost adolescenta.
Adolescent
tek utvrđuje granice svojih mogućnosti. On ne zna koliko
daleko može da trči, koliko može da voli, koliko može da podnosi
bol. Jedna od njihovih važnih osobina je omnipotencija. Misle da mogu
da ostvare sve što požele, da mogu da nadvladaju sve prepreke.
Oni
nisu svesni da se zavisnost uspostavlja brzo i da se iz nje izlazi veoma
teško. Kao što je rekao Nathaniel Emmons:
“Navika
je kako najbolji sluga, tako i najgori gospodar.” Navika (habituacija)
se u savremenoj literaturi svrstava u psihičku (emocionalnu)
zavisnost.
Psihička
zavisnost je izmenjeno stanje organizma u kojem osoba oseća jaku
potrebu za stalnim uzimanjem droge kako bi se zadržao osećaj
dobrog psihičkog stanja i zadovoljstva. Pretežno psihičku
zavisnost uzrokuju kokain, kanabis i neki halucinogeni. Ostali (opijati,
amfetamini, neka sredstva za smirenje itd.) uzrokuju i psihičku i
fizičku zavisnost, a samostalna fizička zavisnost je jako
retka.
Fizička
zavisnost je rezultat tkivne, odnosno ćelijske adaptacije na drogu.
Droga postaje deo poremećenog metabolizma zavisnika i u slučaju
naglog prekidanja konzumacije droge dolazi do apstinencijalnog (psihoorganskog)
sindroma. On se ispoljava žudnjom, vegetativnim sindromom i
somatomotornim simptomima, a u retkim slučajevima i konvulzijama i
psihotičnim fenomenima.
Tolerancija na droge je stanje u koje organizam dolazi nakon dugotrajnog uzimanja tog sredstva pri čemu je za održanje dobrog funkcionisanja potrebno povećavati dozu. Za sredstva koja imaju slična svojstva i način delovanja javlja se kombinovana (ukrštena) tolerancija.
Širenje zloupotrebe droga može se protumačiti na nekoliko načina. Posledica je širenja i jačanja međunarodnog kriminala sa povećanjem proizvodnje i ponude; promenom kvaliteta življenja i povećanim zahtevima koje moderno društvo stavlja pred čoveka.
Rizične
grupe
Zloupotreba
droge prisutna je u svim dobnim grupama, ali je ipak najrizičniji
uzrast - adolescentno doba. "Krivci" za to su novi načini
zabave, trendovi, pozitivni stavovi prema drogama, materijalistička
filozofija, hedonistička orijentacija prema životu, povodljiv
adolescentni karakter itd.
Osećaj inferiornosti i nedostatak samopoštovanja; loše socijalne
prilike u porodici, nedostatak roditeljske pažnje i ljubavi doprinose
verovatnoći da će adolescent posegnuti za drogama.
Psihodinamski
faktori uzrokagf narkomanije
Bitan
etiološki (uzročni) faktor u pojavi narkomanije je poremećaj
ličnosti. Teškoće prilagođavanja su različito
uslovljene. Psihodinamske škole koje naročito studiraju
patogenetske faktore društva koji uslovljavaju poremećaje ličnosti
navode da su faktori međuljudske konkurencije, vrednovanje slabijeg
i jačeg, povod za stvaranje psihičke tenzije i straha kao
njene posledice.
Taj strah iscrpljuje energiju ličnosti i dovodi do teškoća
prilagođavanja. Odbrana od tog straha, svesno ili nesvesno ugrađenog
u ličnost, može između ostalog biti i narkomanija.
Prema
tome, gledano sa psihološkog stajališta, narkomanija je simptom
bolesti, a ne poseban entitet. Sa socijalnog stajališta, ipak je treba
klasifikovati kao posebnu bolesnu reakciju, jer su njene asocijalne
posledice specifične.
Dok npr. veliki broj neurotika uspeva zadržati produktivan stav u društvu,
narkomani u pretežnom broju slučajeva postaju asocijalni, naročito
pasivnošću prema dužnostima koje društvo postavlja kao nužne (školovanje,
posao, brak i dr.).
Narkomanija
se najčešće javlja kod sociopatskih ličnosti i
karakternih neuroza. Kod narkomana, osnovni okviri ličnosti
ispunjeni su gubitkom interesa za širu i užu okolinu, smanjenjem
produktivnosti, postepenim opadanjem gipkosti psihičke energije.
Zanimljivo
je okupljanje narkomana. Oni u svoje grupe nerado primaju osobe koje ne
uživaju u opojnim sredstvima. Ovo okupljanje, prema mišljenju nekih
autora, ne potiče samo iz opreza prema vlastima, nego i odatle što
interpersonalne veze narkomana imaju svoje posebne crte.
Zbog njih, ulazak drugih osoba ugrožava homogenu klimu vlastite grupe,
tako ugodnu narkomanima. Izdvajanje narkomana uslovljava i društvo, jer
ih sa sociološke tačke posmatranja smatra asocijalnim i manje
vrednim.
Kategorije
konzumenata
Osobe
koje uzimaju droge uslovno se mogu podeliti u dve grupe: u prvoj se
nalaze tzv. "uspešni konzumenti" koji uzimaju droge u svrhu
stimulacije i smirenja, a služe im kao pomoć u trci za
materijalističkim ciljevima modernog društva (karijera i zarada
novca). U drugu skupinu pripadaju oni koji beže od stvarnosti jer misle
da su nesposobni za život, neuspešni i nedovoljno poštovani.
Podaci o broju zavisnika moraju se uzeti s rezervom jer se do podataka može doći samo posredno, preko registrovanih zavisnika u medicinskim institucijama, preko smrtnih slučajeva izazvanih predoziranjem ili putem registrovanih kriminalnih aktivnosti.
CANNABIS LEK !?
Ovo je homeopatski lek napravljen od cannabis-a.
Osobe kojima se prepisuje ovaj lek su psihički veoma pokretljive, a nekada i vidovite (mogu da imaju vizije budućih događaja). Kada nešto opisuju često koriste reči lepo ili užasno i često koriste superlative, naročito kada govore o drugim ljudima, svojim prijateljima, roditeljima. Idealizuju stvari i ljude oko sebe. A nekada osećaju da su oni sami baš suprotno od toga – užasni, bezvredni, bez samopouzdanja, osetljivi na kritiku.
Smeju se i na najmanji povod, tako da na druge
ostavljaju utisak srećnih, živahnih, blistavih i uzbudljivih osoba.
Često se žale da osećaju kao da se nalaze na pogrešnom mestu, da nisu
uspeli da uđu u svoje fizičko telo i da im je mesto na nebu.
Vide samo dobro i zlo, ne prihvataju činjenicu
sa lošim stanjem na ovom svetu, zato delove tog sveta i idealizuju.
Balansiraju između neba i zemlje, iz euforije i blaženstva padaju u
depresiju. Nekada su čak sloni samoubistvu. Kada su u depresiji slušaju
klasičnu muziku.
Imaju
osećaj za nestvarno, nemaju osećaj za vreme. Veoma su zaboravnni. Vole da plešu. Od oboljenja je uobičajena
anemija i problemi sa menstrualnim ciklusom kod žena.
Ovaj lek se prepisuje i osobama koji baš koriste
cannabis (
marihuanu)
kao drogu. Ove osobe kao da se dokazima moraju izvući iz svakog
intelektualnog škripca u koji su upali. Za očigledne situacije
primenjuju složenu loguku, jer su najčešće nesposobni da stvari reše
direktnim putem. Lek pomaže za lečenje zavisnosti ukoliko zavisnik želi lečenje.
NEMA NICEGA LOSHEG U TOME STO SE DROGIRATE 
CANNABIS PARTY
VOLIM TE su najjeftinije i najskuplje rechi...
...jer se najlakshe prodaju, a najvishe vrede.
Ako sam potroshila dah da ih izgovorim tebi..
...potroshitju plutja da dokazhem da nisu uzalud izgovorene.
Normal
0
false
false
false
MicrosoftInternetExplorer4
Ti si jedino shto mi je potrebno za sretju...
...ako sretja postoji bez tebe, ja je ne zhelim...
...ako nisi deo mog zhivota nema svrhe zhiveti...
...jer jedino sa tobom osetjam da sam zhiva.
Zhivim da bih te volela...
...volim te da bih te imala...
...spavam da bih te sanjala...
...budim se da bih te videla.
Bez tebe je sve nishta...
...a sa tobom je nishta sve.
Jedino tebe volim i jedino ti mi znachish...
...i to je jedino shto tje sutra biti isto kao danas...
chak iako se sve ostalo promeni.
Danas te volim mnogo vishe nego juche...
...ali i mnogo manje nego sutra...
Volim te zato shto si mi dao ljubav...
a ljubav volim jer si mi je ti dao.
Tog dana kad ja prestanem da te volim...
...ljubav tje prestati da postoji.
Znam da nisi jedini na svetu...
...ali za mene si ceo svet.
Da sam sklapala deo po deo mushkarca svojih snova...
...spolja i sa svim njegovim osobinama, dobila bih tebe...
...bash takvog kakav jesi.
Sve shto imam, sve shto jesam i sve shto osetjam pripada tebi
Jer ti to zasluzhujesh...
bez obzira na sve.
Biografija
Aleksandar Knežević je rođen 1971. godine u porodici Vladanke i Dušana Kneževića kao prvo dete. U osnovnoj školi je bio odličan đak, kada je imao dvanaest godine jedva je preživeo penacilinski šok a pet godina kasnije je zbog svog mladalačkog revolta sevnuo blic fotoaparata u oko i gotovo oslepeo. Na Voždovcu je bio poznat kao sportista i vatreni navijač Crvene zvezde. Početkom devedesetih godina upoznaje najpoznatijeg Voždovčanina Đorđa Božovića zvanog Giška sa kojim postaje veliki prijatelj. Knele se najčešće družio sa ljudima poput Radovana Lagundžina zvanog Žabac, Romea Savića zatim Mirka Tomića zvanog Bosanac a bio je vrlo blizak sa ubicom Ljube Zemunca, Goranom Vukovićem zvanim Majmun šefa Voždovačkog ganga.[2]
[uredi] Prvo ranjavanje
Pošto se aktivno družio sa Giškom, Knele se 1991. godine pridružio Srpskoj gardi i otišao na ratište u Borovo selo kraj Vukovara. Zajedno sa Giškom i Branislavom Matićem Belim bio je učesnik čuvene demonstracije koja se odigrala 9. marta. 1991. godine u Beogradu. Posle demonstracija 9. marta, postaje zvanični telohranitelj Vuka Draškovića. Iste godine pošto je Knele želeo da ima udela u poslovima oko auto-otpada dolazi u sukob sa poznatim velegradskim kockarom Zoranom Kovačevićem Kočom. Sukob ove dvojice kulminirao je kada ga je posle kraće rasprave u prepunom klubu "Tifani" mladi Knežević upucao u noge. Maja meseca 1992. godine ispred kafića "Freska" u ulici Vuka Karadžića broj 12. posle žestoke svađe i vređanja na nacionalnoj osnovi Milan Janković, momak iz Bijelog Polja, ranio je Kneleta u predelu prepona koji je ubrzo prevezen u Klinički centar. Nakon ovog ranjavanja Knele je napadnut i u jednoj automehaničarskoj radnji i samo je pukom srećom izbegao smrt. Bio je učesnik mnogih pucnjava po Beogradu, učestvovao je u obračunu ispred restorana "Poslednja šansa" i diskoteke "Luv" na Voždovcu. Nedugo zatim ispred kluba Nana na Senjaku, dve maskirane osobe, naoružane kalašnjikovima, istrčavši ispred Kneletovog poršea ispalile su više hitaca. I ovog puta Knele je imao sreću pošto se podvuko pod volan automobila, pa je prošao samo sa ogrebotinom, dok je porše bio oštećen na više mesta.[3]
[uredi] Smrt
Nedugo posle svih ovih događaja, Knežević je jedne noći u prepunom hotelu Jugoslavija, naočigled svih gostiju sa ruku jednog gosta uzeo skupocen sat i ključeve od automobila, "nisan patrol" podcenivši gosta, koga nije ni poznavao, Knežević je sav odušljen napustio hotel. Čovek kome je Knele konfiskovao džip zvao se Miodrag Cvetinović inače zet Radeta Ćaldovića Ćente.[4
Aleksandar Knezevic Knele simbol vremena i generacije zeleo je sve i odmah......
U apartmanu 331 hotela "Hajat" u novom beogradu, 28. oktobra 1992.
godine ubijen je Aleksandar Knezevic Knele, dvadesetjednogodisnjak iz
naselja Brace Jerkovic. Kneletovo telo je pronadeno sledeceg dana u 15
casova.
Nekoliko dana posle ubistva niko od Knezevicevih prijatelja nije mogao
da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve
zbunjivala bio je podatak da je Knezevic, ocigledno, pustio ubice u
sobu. Bilo je poznato da je inace izuzetno oprezan, da vise puta
proverava koga pusta u sobu, da je pistolj drzao cak i kada bi primao
bliske prijatelje.
U "Freski", omiljenom Kneletovom kaficu, posto se culo za ubistvo, nije
bilo muzike. Velika grupa mladica, koji su izgledom oponasali Kneleta,
odbijala je svaki razgovor.
Tih dana, novine su se citale od zadnjih stranica. Ako mozda i nije bio
prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih
koji su hteli sve, i to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodece mesto.
Svojim izgledom i nacinom zivota iskazao je najdublje zelje velikog
dela svojih vrsnjaka. Njegov otac svedoci da ga je vise puta upozoravao
na opasnosti.
Knele mu je odgovarao: "Bolje da zivim jedan dan kao covek, nego ceo zivot kao bednik. Pusti me, ovo je moj zivot".
Na Kneletovu sahranu doslo je nekoliko hiljada ljudi. To je svet koji
ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone.Svi su ozbiljni,
napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko osisani, poput
Kneleta. Puno lepih devojaka koje neprekidno placu..........."
Rezignirani inspektor SUP-a nam je u to vreme izjavio: "Knezevicev otac
napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio
kriminalom. Nikada, medutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu
'porsche', vredan 80 hiljada maraka, novac da menja hotele. Mozda je
radio preko omladinske zadruge?"
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Jul 2009 [6]
