Đavo

Đavo zaleđen u centru Kokita, devetog kruga pakla u Božanstvenoj komediji

Sotona (heb. שָׂטָן, arap. שִׂטְנָא, lat. Sátanas, sa prvobitnim značenjem u hebrejskom jeziku „protivnik“, „tužitelj (pred sudom)“ (Ps 109;6; usp. Za 3.12;Jb 1.6; Za 3.12)) u religiji predstavlja personifikaciju zla, neprijatelja ljudima i Bogu, palog anđela, demona ili manje božanstvo.

Đavo u slovenskoj mitologiji [uredi]

Vrag ili đavo kakav se susreće i zatiče u srpskim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je nakon pokrštavanja Slovena, pod snažnim uticajem crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u staroj slovenskoj mnogobožačkoj veri. Na Đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za neke od slovenskih vrhovnih bogova, a isto se dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom.

Ličnost je jako složena. Nijedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikom nasledstvom iz stare vere. I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg slovenskog vrhovnog boga (V. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za đavola (ruski „čort“, češki „čert“, poljski „čart“, lužičko-srpski „cart“) prvobitno je bila epiklaza ne za Đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence). Đavo se ponekad može činiti i dobar demon, ili bar ne toliko crn kao što ljudi govore - on velikodušno leči bolesnu ženu, uči ljude lekarstvu, nagrađuje čoveka koji mu je spasao život, održava datu reč čak i kad ne mora itd.

Po ovim svojim najvažnijim oznakama, đavo je zamenik paganskog vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o nekoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na Đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica „Uždi svecu jednu svijeću, a đavolu dvije“. Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenešene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su „đavoli u noći jahali i zanosili putnike“, može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada Đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i „pravi komendiju“, to u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne Đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod Srba Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozije noge, jarčeva brada, uši „kao u vola“

Đavo u hrišćanstvu [uredi]

Đavo (Vrag, Sotona, Lucifer) je božije stvorenje, anđeo otpadnik, bogoodstupnik iz starog zaveta, uzročnik pada čovečanstva u greh. Hrišćanska dogmatika je nastavila jevrejsku proglasivši ga za protivnika Sina božijeg i neprijatelja ljudi, oca laži - personifikaciju greha i zla. Istu ideju koriste i neke druge monoteističke religije kao što je islam.

Po hrišćanskom ubeđenju njegove moći su najveće tamo gde su se ljudi najviše udaljili od Boga, te ih on može vezivati i koristiti za sebe i svoje poslove, bez njihove volje. Sa druge strane oni koji se nisu udaljili od Boga i podlegli đavoljem uticaju, usled jake volje ili ljubavi, imaju moć nad njim i njegovim sledbenicima. Čak se i Đavo pokazuje poslušnijim Bogu, na ukoravanje ljudi koji voljno ili nevoljno postaše neposlušni, te otpadnici i bogoodstupnici.

Đavo u filozofiji [uredi]

Holandski filozof Baruh Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine ili moralne kvalitete. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.^[1] Nepostojanje đavola Spinoza ontološki dokazuje:

Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprostavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bijedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi cjelokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji.[1]

                                                                                                         -Todor

• Jul 2009 [6]

• Generalna [6] 

• Djavo
• Tosha & Bokey
• Cannabis
• shvatila sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju, gubimo sezdeset sekundi svetlosti...
• Aleksandar Knezevic Knele
• Čestitamo!